Zoran Malkoč ROKI RAKETA

Zoran Malkoč

ROKI RAKETA

SVRŠETAK

Iznenadio se kako je sve prošlo glatko i čisto. Baš dobro što se odlučio za nož. Ma ima on to u sebi, taj instinkt, sposobnost za ispravnu odluku o kojoj uopće ne razmišljaš, nego samo učiniš, i to je to. Pa ipak, svejedno je mislio da će ga morati ubosti više puta, ubadati ga dok ne krepa, očekivao je pravo klanje i potoke krvi, zato je i odjenuo tu vjetrovku i trenirku, da se ne zasere sav jer se poslije mora naći s curom, a ona je fina ženska i studira i stalno ga jebe zbog tih mrlja i higijene općenito, otkako ju je upoznao stvarno je postao papak, ali jebiga, ona je takva bomba da bi zbog nje i kravatu stavio. Izgleda deset puta bolje nego one fufice s telke, tušekovice, pušekovice i pišekovice, a što je pametna jebote, studira onaj kurac palac komparativnu i književnost i piše za novine, a tek u krevetu što je pametna, to je za ne povjerovat! Uvijek je mislio da te studentice nisu za kurac, da samo uče i vode nerazumljive razgovore, kad ono, bajo! Neki dan mu, osjetivši da je blizu, gurnula onaj svoj fini, dugački prst u guzicu. Munje i gromovi! Ko da su ga prištekali na trafostanicu! Mislio je da će mu jaja eksplodirat ko onaj bemve što ga je prije toga digo u zrak. E da, puna je iznenađenja njegova curica i baš ga zanima kakvo će mu danas priredit. Još da zna kakav je on frajer, da joj samo može reći čime se bavi i kakvog je tipa danas riješio, e! Pogledao je mrtvaca na sjedalu, spokojnog i nasmiješenog. Taj je našao mir. A opet, jebem mu mater, rekli su mu da je bajica opak, gadan, da najbolje da ga riješi rafalom s leđa, da ne riskira i ne sjebe poso, samo što on nije taj tip, ima on čast i kodeks i voli gledat čovjeka u oči kad ga ubija, zato se i odlučio za nož, baš zato što je tip gadan. Da mu pokaže da se ne boji zato što je on još opakiji. Kad ono, jebem mu mater, to je stvarno čudno, baja je ugledao nož i nije se uopće uplašio, baš suprotno, čak kao da se razveselio na neki smireni način, kao da mu je laknulo. On je gađao nešto niže, u trbuh, a ovaj ga je primio s obje ruke i skrenuo udarac prema gore, još mu pomogavši da ga ubode. Pogodio ga je ravno u srce, tanka oštrica ušla je unutra do balčaka.

            Obrisao je nož i vratio ga za pojas. Vlak je prošao Sesvete. Sva sreća, nedjelja je i nema puno ljudi. Još samo da nađe taj rukopis, rekli su da je to najvažnije. Rukopis!? Mislim, čovječe, pa koji je kurac tim ljudima, sve imaju, lovu, kuće, aute, žene kakve hoće, a onda im dođe da pišu nekakve usrane knjige, njemu to stvarno nije jasno, izdaju prijatelje, seru po časti, pljuju po vlastitom životu i svemu što su napravili kako treba!? Kakvog jebenog zadovoljstva u tome može biti? To ga naljuti pa pogleda mrtvaca s mržnjom, dođe mu da ga sad stvarno masakrira, ali ga njegov izgled opet navede da se predomisli, jebote, tip mu se zapravo sviđa, nije moguće da je on htio propjevati, čini se da su šefovi ipak pogriješili. Tip izgleda stvarno ko pravi muškarac, nije prokleta pederčina, jebemti. Pa čovječe, normalno da neće ni na mukama priznat, ali on mu je pomogo da ga ubije, a takav ne izdaje, ne takav. Uostalom, zar nisu sami rekli da je sam iz ničega stvorio poso, sve je one šupke političare imao u malom džepu, bio je jedan od najjačih igrača u zemlji, a to nije mala stvar kad se bodeš s tatinim sinovima koji otpočetka imaju zaleđe iza sebe, muriju i tajne službe i one kurčeve palčeve iz Sabora. Ovo je frik, jebote! Pravi igrač, sam je sebi stvorio zaleđe, fajter! Fanatik! Što je dulje to premetao po glavi, mrtvac mu se sve više sviđao, pa je odjednom postao siguran kako su šefovi pogriješili.

            Otvorio je mrtvačev ruksak i odmah ugledao pozamašan snop papira, sa sve četiri strane svezan špagom. To mora da je to, zaključi on zadovoljno i vrati ga unutra. Želio je zaviriti u mrtvačeve papire, ali nije imao vremena, pa samo letimično pregleda ostatak stvari u ruksaku. Nađe još debelu bilježnicu, plastični fascikl s nekim izrescima iz novina, diktafon i revolver, pa zatvori ruksak. Njegov je posao gotov. Neka se šefovi time bave. Još samo da im odnese taj rukopis, pa će se i on baciti na čitanje. Samo drukčije. Čitat će on evanđelje užitka po pički!

            Vlak je ulazio u kolodvor. On primi ruksak s dva prsta, iziđe u hodnik i krene prema izlazu. Tu ugleda čudnovatog psa srednje veličine, čupave žuto-smeđe dlake. Za većinu pasa ne možeš reći da imaju lice, ali ovaj ga je imao, tužno i ozbiljno lice kao u nekog mudraca s kojega su, međutim, neobično radoznalo gledale vesele, obješenjačke oči.

            – Hej, prijatelju, ajmo, je l’ silaziš? – reče on veselo jer ga je nešto u tom psu neobično oraspoložilo, i krene naprijed. Ali u tom trenu pas skoči i zgrabi onaj ruksak iz njegove ruke pa sa svojim plijenom pojuri niz hodnik.

            Još ne vjerujući što mu se upravo dogodilo, on potrči za psom. Vlak je stao na prvom peronu i nekoliko je ljudi stajalo pred vratima, prepriječivši mu put. On ih sve razgrne pred sobom, iskoči i jurnu u zgradu. Ali svejedno ga nije mogao sustići. Tek je s ulaza kolodvorske zgrade mogao nemoćno promatrati kako pas poput vihora juri Zrinjevcem.

            Znao je da ovo neće biti lako objasniti šefovima.