petak, 18. rujna 2015.

utorak, 8. rujna 2015.

Tisja Kljaković Braić: U MALU JE UŠA ĐAVA

Kako je počelo


– Sve san im uredila. Sve! Namazala parkete, uredila kužinu i na kraju banj. A onda me uvatilo – opisivala je moja mama kako je išla mene rodit.
– Puka mi je vodenjak u friško uređenom banju!
Baka je odma dobila proliv. Svako pet minuti trčala je u zahod od straja. Moj budući tata za to je vrime bija u vojsci. A oni koji me triba odvest da se rodin, Mate, muž moje tete Tajde, po običaju je popija koju čašu više.
– Pij, Mate, pij! – govorila mu je moja baka dok mu je nalivala litru jake kafe.
Kad su u Matu ulili dovoljno da više nije vidija duplo, svi su se uputili u rodilište u biloj „bubi“.
– Ajde, Mate, učini još koji krug prije nego me ostavite – priča mama kako mu je tada rekla. Onda je Mate kružija i plaka jer on inače plače u svim situacijama.
– Nije njemu problem pustit suzu – to svi govore.
A onda su je ostavili u bolnici. Zapravo nas, samo još uvik u jednon komadu. Još mi je neugodno kad je slušan kako me rađala. A ne pita ona mene kako je meni bilo izać između njenih pozamašnih butića koje je uzgojila u prošlih devet miseci.
Naime, njeni obroci – i to jutarnji – bili su sastavljeni od žigerice i jaja, a za njima bi išle mediteran kocke. Nije ona jila za dvoje, ona je jila za jednu četveročlanu obitelj. Slastičaru Kiriginu te je 1979. cva posal, a mesar Pešo je diga kat na kući.
– Uf, kad se sitin koliko san te dugo rađala. Izmučila si me. Uvik si bila teška. I s tobon nikad ništa normalno! Rodila si se kompletno modra! Od teškog porođaja! – priča moja mama.
– Ali, mama, ja sam bila modra, a ne ti!? I meni je porođaj bija težak, tribalo se probit.
– Nisi ni plakala ka druga dica. Pitala sam sestru – pa koje ono dite plače po cilu noć – a ona mi je rekla: „Evo, ovi crni đava! Morali smo je izdvojit radi druge dice. Razumite, je li?“Drugo jutro stalo mi je mliko kad ti je sestra vezala ruke i donila te onako čudno povijenu na dojenje i opet mi je rekla: „Razumite, je li, morala san radi druge dice“ – priča moja
mama dojmove o svom novorođenčetu.
Svečani odlazak iz bolnice uvik je opisivala moja baka. A to je išlo otprilike ovako:
– Znaš, po tebe je doša taksi. I to ne bilo kakvi taksi, nego bili mercedes.
Baka nije tila ništa drugo nego mercedesa. Baš čudno da se nisu poslužili Matinim uslugama.
– A onda smo te doveli u kuću punu cvića. Baka ti je izvezla i paketinu i cilu košaru! A onda san te uzela u naručaj pa san s tobom išla po kući i govorila ti – evo ovde ti je tinel, ovde kužina... Sve san ti pokazala, a ti si bila velika ka štruca kruva. Evo ovolika – pokazivala bi baka.
Druga baka kupila je krevetić, a Veki, moj barba od šesnaest godina, donija mi je najmanju majicu šta su tada davali na radnim akcijama u Kruševcu.
Na njoj je pisalo crvenin slovima: ŽIVILO BRATSTVO I JEDINSTVO!
Mog tatu vojnika ni tada nisu tili pustit iz vojske, tako da on i danas voli opsovat mater dotičnon starešini. Nakon šta se sve to uljuljkalo i početno oduševljenje prošlo, počela san stvarat određene probleme.
– Nit si jela ni spavala. Bože prosti, došlo mi je jednon da se itnen skupa s tobon priko prozora, al je bilo nisko! – priča moja mama u povjerenju.
I šta je bilo... Nakon šta me tata friško probuđen nekoliko puta zalija nezavidanon bočicon, did je preuzeja dite u svoju veliku spavaću sobu! Da se razumimo, to je već bilo vrime kad su mi montirali krevetić, oni s ogradon. Boca s kamilicon ili, kako san je ja zvala, kaminon zapravo je bila uzrok moje selidbe u didovu sobu. Naime, budila san se non-stop i vikala:
– Žedna san, žedna!
Tako da san svoje roditelje u jednon momentu pretvorila u zombije i nije ni čudo da me tata redovito zaliva. Ja se nisan bunila zbog premještaja, a did je često zna reć:
– A nije me puno sinoć budila, jedno pet puta!
Svega toga ja se ne sićan. To su mi pričali. To su toliko puta pričali da mi se pari ka da se svega sićan. Ima na kazeti snimljen moj glas di mi mama govori:
– Tisja, kako se ono kaže: ši...
– Ši piku matejinu ošin mame – dovršila san.

Od tada ja se sićan.