J. H. Helenica PENELOPA NISAM

J. H. Helenica

PENELOPA NISAM

 Prvo poglavlje: Ispunila ti se želja

-           Zaobići Grad kad je u Vratima čep – znala bi mi reći mama još dok sam bila dijete.

A djeca...

 Jesu li ikada poslušala starije i pametnije?

 E, da jesu, ne bi bila djeca.

I što starija, to gora.

A ne možeš im ništa.

Uvale se u gužvu pa rukama, nogama, torbicama krče sebi put.

I ako je do Fontane na njima ostalo išta čitavo, istu će pogrješku ponoviti i sutra i prekosutra i svaki dan.

I svi će im biti krivi.

I oni koji uskim prolazom pokušavaju izaći iz Grada, i oni koji se guraju unutra, i oni zbunjeni koji čas idu naprijed, čas natrag izbezumljeno tražeći natpis u ruci vodiča svoje skupine. A i vodič je u gužvi do grla,  gura se kô lud, papagajski ponavlja sebi u bradu zašto neki kamen stoji baš tako kako stoji, što i koga predočuje gotovo nevidljiv, izlizan reljef na ulazu u Grad, koliko skalina i zašto ima od ulaza do vrha glavne ulice… A kad svi stanu, jer se ne može ni naprijed ni natrag, počinje se gurati  kô manijak, psuje na materinskom jeziku sve po spisku, mrzi ljeto, kruzere, strance, sve …

Od A do Ž.

I ako živ i zdrav u takvoj gužvi otvoriš vrh glavne ulice, postaje ti jasno da si pogriješio, ali sada više nema natrag, moraš popapati što si skuhao i gotova stvar.

-          Jesam lud – ponavljaš u sebi i naglas – zaludu mi je govorila mama.

Nakraju se iscrpljen naslanjaš uz prvi izlog i čekaš.

Ni  sam ne znaš što.

Gledaš u nebo – sunce prži sve u šesnaest, nema šanse da se prolomi oblak, padne kiša, turisti navuku svi iste svijetlo plave kišne kabanice,  pokriju se od glave do pete i na brzinu se raziđu, gledaš na sat, još nije podne, potrajat će ovo satima, cupkaš u mjestu, pa se pokušavaš primaći još malo bliže zidu, ne mora mi baš svaki prolaznik nagaziti na nogu, misliš.

Zapravo ne misliš ništa.

 Ništa ne čuješ i ne vidiš.

Zato trgovkinji iz suvenirnice na čiji si izlog naslonjen treba vremena da ti objasni:

-          Lijepo vas molim, sinjorina…

-          Koja sinjorina – pomišljaš i zbunjeno se okrećeš oko sebe.

-          Lijepo vas molim…

-          Mene? –  pokazuješ rukom na sebe u nedoumici.

-          Da, vas!

-          Što me molite, molim?

-          Da se malo maknete s izloga, molim!

-          Da se maknem? Kamo?

-          Malo dalje!

-          Dalje? Kamo?

-          Bilo kamo, samo se makni! – sad već i ona gubi živce.

-          Nemam kamo!

-          E, pa onda lijepo uđi unutra!

-          U suvenirnicu? Što vam je?

-          Što je tebi? Stojiš mi već petnaest minuta u izlogu!

-          I?

-          Zaklanjaš!

-          Što?

-          Izlog! Izlog! Nitko ništa od tebe ne vidi!

-          A-ha! – počinješ shvaćati. Zaklanjaš pogled moru turista koji bi, da tebe nema u izlogu, navalili na lutkice, majice, zastavice, kape, vazice – sve Made in China… jer Kina je daleko pa, kad si već tako sretan da i ovdje možeš nabaviti štogod jedinstveno s Istoka – zašto ne…

-          Evo sad ću! – kažeš  nevoljko se probijajući do jedine slobodne stolice pred gradskim kafićem i prije nego si sjeo konobar  te najljubaznije, na  engleskom, pita što želiš.

-           Čašu vode! –  odgovaraš  na hrvatskom na što konobar slaže facu  kô da si mu ručak pojeo, na engleskom te šalje k vragu jer da te nema, sad bi mu baš na taj stolac sjeo jedan od onih milijunaša što klipše  za vodičem glavnom ulicom i samo čeka čas kad će se izvaliti i naručiti šampanjac.

A ako se uspiješ opustiti i malo bolje promotriti gužvu, primijetit ćeš da ima i zainteresiranih turista.

Lako ih je prepoznati: svaki put kad vodič ispriča kako je glavna ulica zapravo na brzinu zatrpan morski prolaz, podižu se na prste, gaze oprezno kô po jajima panično pogledom tražeći ima li igdje čvršće  točke…

Kad prođe podne, naručiš, da udobrovoljiš konobara, jer i on kô pas po cijele dane radi,  i mali macchiato  i čekaš dalje.

A duljina čekanja upravo je proporcionalna broju kruzera u gradskim lukama.

Doma stižeš posred popodneva, znojan, pregrijan, ispaćen, bijesan na sebe i na cijeli svijet.

Stvar se jasno ponavlja iz dana u dan. Cijelo ljeto.

Jer nisi pošao iza Grada.

A kako ćeš iza Grada kad je ekipa u Gradu. Samo ih u gužvi ne možeš niti vidjeti niti susresti. Zaludu ti i mobitel. Niti koga čuješ, niti tko čuje tebe. Pa ga zato ne vadiš iz torbice.

A kad dođeš doma, vidiš desetke neodgovorenih poziva i poruka, svima javiš da si zaglavio u gužvi, na što dobiješ desetke  istih odgovora:

Hvala, također!

                                                          ***

Nakon jednoga sličnog jutra, kad nikoga poznatoga nisam susrela u Gradu, kad se nisam uspjela probiti ni do tržnice ni do knjižnice, a baš sam htjela kakvu laganicu za čitanje, pred kućom me je dočekala mama i sva ozarena rekla:

-          Ispunila ti se želja!

-          Ispunila  mi se želja?

-          A-ha!

-          Imam stotine želja!

-          Samo jedna!

-          Znam! Samo jedan kruzer dnevno?

-          Jesi luda! Maloprije sam na radiju čula da ih je i sutra pet u Gradu! I još mole nas građane da ne izlazimo ako baš ne moramo. Zamisli, ne možeš ni do Grada bez velika razloga.

-          Ništa novo! Ne idem sutra iz doma i gotovo.

-          Želja? Još ne znaš?

-          Ne znam! Reci!

-          Pogodi!

-          Vruće je! Pusti me u kuću!

-          Ne možeš se sjetiti? Onda ništa! Idemo ručati!

Za ručkom sam bila razgovorljiva, što mi nije običaj, a mama je namjerno šutjela, što njoj nije običaj, jer koja prva popustiti, ta posprema kuhinju; bilo je to nepisano pravilo kuće. Najčešće je gubila mama, i to namjerno da me poštedi, rjeđe ne bi htjela popustiti da me poduči kako je i gubiti normalna stvar.

Ispripovjedila sam joj kako je u Gradu cirkus, ne možeš  ni naprijed ni natrag, svagdje svakomu smetaš. Nikoga od ekipe nisam susrela, a baš su svi bili dolje i tražili smo jedni druge, mobitel ne čuješ od galame, treba ti tri ure da prođeš dvjesto metara, doma sam došla umorna kô da su na meni kamenje gonili…

-          Lijepo ti uvijek kažem da ideš iza Grada – rekla je mrtva hladna, podigla se i počela pospremati stol.

-          E, baš ćemo vidjeti koja će prva popustiti! – pomislila sam i povukla se u sobu.

                                                                  ***

Ne znam koliko je sati bilo kad me probudila graja. Prepoznala sam glasove svojih prvih susjeda i mamin glas:

-          Bit će oduševljena! Vidjet ćete!

-          Bojim se – bio je skeptičan susjed. – Znaš li ti uopće kako vam sve to tamo izgleda?

-          Znam, ovaj, ne znam… – zbunila se mama.

-          Ali mladi su, snaći će se – mislila je teta Katica, susjedova žena.

-          Znači stiže za dva dana? – priupitala je mama.

-          Tako je! Prekosutra!

-          Ostaje osam dana?

-          Da, svakih osam dana taj je kruzer u Gradu.

-          Dobro, osam dana nije previše, izdržat će. A što kaže Marina?

-          Marina je luda! Već se spakirala! – smijala se teta Katica. – Ali ne može bez Ivane.

-          Razumijem, treba joj netko tko dobro govori engleski.

-          Tako je, on, znaš, ne zna ni riječi hrvatskoga.

-          E, baš nam je još i on trebao! U ovo doba! – požalio se susjed.

-          Muči! Sram te bilo! Dolazi ti nećak iz Amerike, a ti sve nešto prigovaraš!

-          Ne prigovaram! Drago mi je da dolazi! Samo u ovo doba godine …

-          Mali dolazi kad može! Ne kad se tebi prohtije!

-          Dobro, draga, dobro! – popustio je susjed. – Imaš ti pravo!

Mama se nasmijala glasno jer  ono „dobro, draga, ti imaš pravo“ dundo Matko, naš susjed, uvijek je izgovarao ironično i uvijek s istom nakanom – da teti Katici digne tlak.

-          Kako možeš? – viklnua je i sad na nj. – Jedanput u sto godina netko nam dolazi u posjet, a ti grintaš! E, baš sad kad je ljeto – imitirala ga je –  kad  imam najviše posla, kad sam po cijeli dan u hotelu, kad bla, bla, bla! A ja se  – baš veselim! I ne mislim na posao! Ne će mi posô uteći!

-          Ne će! Ne! Nikomu od vas! Baš vas briga!

-          Naravno, dušo – nabrzinu se udobrovoljila i teta Katica – ti o svemu misliš! Da nema tebe, svi bismo mi već bili frkli!

-          Idem ja! – javio se dundo Matko mami i nestao s terase.

-          Jesi s vragom! – smijala se mama. – Za tren ga izbaciš iz šesta!

-          Teško njega izbacit iz šesta! Ha, ha, ha!

-          A vidiš ti moje Ivane, cijelo popodne  spava – sad se mama požalila teti Katici.

-          Neka spava! Neka svi spavaju dok mogu! Nije danas lako mladima! Pusti je!

-          Puštam je! Puštam! I, imaš pravo -  nek spava dok može! – odmah se složila i mama.

Napamet sam znala kako će razgovor dalje teći: sad će teta Katica reći kako je mladima i starima danas teško, kako moraš crnčiti od jutra do sutra da zadržiš posao, a opet nisi siguran, kako se i ona i njezin Matko u tom hotelu muče, sreća što je on šef recepcije, trebaju ga pa ga podnose, a i ona je tako sigurnija…

Mama će se složiti i ironično reći da je najbolje na svijetu biti učiteljica: radiš od osam do jedanaest, svaka subota i nedjelja su tvoje, posao siguran, zimski, proljetni, ljetni praznici, ne znaš što bi od toliko slobodna vremena, a da ubiješ dosadu i zaradiš  brdo love, uvijek možeš održati desetak privatnih instrukcija na dan…

Da prekinem svakodnevnu jadikovku, izašla sam pred kuću zijevajući glasno.

-          E, bravo, Ivana, baš o tebi govorimo! – dočekala me teta Katica.

-          Aa-h! Ima li kave? – pitala sam nezainteresirano.

-          Kasno je za kavu! – rekla je mama.

-          Tako je! – odmah sam se složila.

-          Vidiš ! Tko bi im ugodio? – mama se odmah požalila teti Katici. – Čas će kavu, čas ne će.

-          Je li Marina doma?  Danas se u Gradu nismo vidjele.

-          E, rekla je da je bila gužva! Doma je i čeka te.

-          Brzo ću! – rekla sam odlazeći.

                                                         ***

-          Znaš? – dočekala me Marina ozarena.

-          Ne znam!

-          Kako ne znaš?

-          Ne znam.

-          Nisu ti rekli?

-          Što?

-          Idemo na Otok!

-          Na O-o-tok? – od sreće i nevjerice jedva sam progovorila.

-          Na Otok! Možeš li vjerovati?

-          Ne!

-          Ni ja još ne mogu doći k sebi! Ali izgleda …Daj, sjedi! Nisu ti rekli? Idemo za dva dana!

-          Idemo na Otok i ostajemo dva dana?

-          Ne! Idemo prekosutra i ostajemo osam dana!

-          A, znam!

-          Pa što me …

-          Netko vam dolazi? Maloprije sam čula djelić  razgovora na terasi, ali nisam...

-          Dolazi Nick!

-          Tko?

-          Moj rođak!

-          Je li to onaj mali iz cirkusa? Cirkusant! – sjetila sam se.

-          Ha, ha, ha! Jest! Dobro si me podsjetila! Bila sam zaboravila fotku! Čekaj, sad ću je naći!

-          Daj, smiri se! Tko dolazi? Kad dolazi? Zašto dolazi?

-          Dolazi Nick, sad je na kruzingu po Mediteranu, ovdje je prekosutra ujutro, ostaje osam dana, htio bi  vidjeti Otok, onda se opet ukrcava na brod i iz Grčke leti u Ameriku…

-          Baš je Grčku našô?

-          Pusti Grčku,  ako nisi razumjela, ja, ti i Nick idemo nekoliko dana na Otok. Imamo mu pokazati sve što se tamo pokazati može, među ostalim i kuću u kojoj se rodio njegov  prapradjed, lijepo se zabaviti i živa ga i zdrava za četiri-pet dana, kad se taj kruzer vrati, dovesti natrag. Jesi razumjela?

-          Jesam. Ti kuhaš, pereš, meteš, ja govorim engleski.

-          Kuhati ne znam, mesti, prati ne ću, sav posao, dakle, prepuštam tebi.

-          Može. Tko se mene sjetio?

-          Ja.

-          I moja je stara odmah pristala?

-          E, to je druga priča.

-          Hajde, sve me zanima.

-          Prekjučer ujutro nazvao je Nickov otac iz Kalifornije, rekao da je mali na kruzingu, ovaj, putovanju po Mediteranu, a to mu je poklon jer je diplomirao marketing na nekom kalifornijskom sveučilištu, mali je oduševljen Europom, a iznad svega želi vidjeti Otok s kojeg je njegov pra- pra- , valjda, prapradjed, pradjed i tko li, otišao trbuhom za kruhom. Ispalo je moguće jer brod dolazi u Grad svakih osam dana, možeš se iskrcati, pa opet ukrcati i nastaviti…Onda je moja mama u panici nazvala tvoju mamu, jer moji se sad ne mogu ni maknuti iz toga hotela, dugo su se dogovarale i zaključile da bi bilo najbolje da nas dvije vodimo Nicka na Otok.

-          Nisam tamo bila godinama. Mislim da stara mamina kuća nije  uopće useljiva. Molim je  godinama  da pođemo, ali stara se ne da. Svako ljeto nađe mi  posao prije nego se vratim iz Zagreba, a ove godine tjera me da radim na ovom, zadnjem ispitu, ne znam kako je pristala.

-          Stanovat ćemo kod mene. Moj je stari nedavno bio na Otoku i tamo nešto popravljao.

-          A-ha! Jasno, jasno.

-          Što je jasno?

-          Imamo gdje stanovati. Znaš moju mamu, stalno mi je za petama. Misli da se bez nje ni popiškiti ne mogu. Da nije bilo tvojih staraca, ne bi me bila niti pustila u Zagreb studirati. Kô da su mi dva petka. Znači nagovorila ju je tvoja mama?

-          Nije bilo teško. Rekla je da ćeš se veseliti, sigurna je jer i ja idem…

-          Jesam ti rekla? Sigurna je jer ideš i ti! Kad učinim štogod glupavo, za to će, da znaš,  ona biti kriva!

-          Hajde, ne gnjavi! Studiraš u Zagrebu, ovdje si samo ljeti i još se buniš. Dala bih ti ja svoju mamu. I staroga! Ne znam kako još nisam prolupala!

-          Evo, sad idem doma i reći ću joj da ne mogu na Otok! Da čujem što će!

-          Ha, ha! Ne će ti povjerovati! Usput, znaš, i tebi je kofer već spreman.

-          Zato danas nisam mogla naći ni kupaći, ni japanke, ni ručnik za plažu.

-          Idemo večeras do Grada?

-          Idemo! I večeras, i sutra, i prekosutra! Ne ću, valjda, čamiti doma i dva dana slušati upute. Izmisli što hoćeš i dođi po me oko devet.

                                                          ***

-          Sve ti je Marina rekla? – dočekala me mama.

-          Sve!

- Molim te pazi na sebe, ne idite daleko od sela, na Otoku ima zmija, ne ulazi u našu kuću, mogao bi krov na te pasti, kupajte se samo na plaži, stijene su opasne, pazite kako vozite, tamo je uska cesta,  hodajte u majicama dugih rukava da vas ne ispeče sunce, svakoga pozdravljajte, ne preskačite obroke…

-          Ne mogu sve upamtiti!  Napiši mi, molim te, upute! Ili hajde s nama! Da budemo sigurni.

-          Ne mogu! Tko će tamo? Kuća se raspada.

-          Kako znaš?

-          Znam, nitko  vrata godinama otvorio nije.

-          Naravno da nije kad ovdje visimo bez veze po cijelo ljeto.

-          Visimo jer moramo! Trebalo bi prvo barem štogod popraviti, a ne možemo prije nego ti završiš faks.

-          Ostao mi je samo jedan ispit! Brzo ću!

-          Možda bi ti Nick mogao što oko ispita pomoći! Obrazovan je.

-          Naravno, ne brini se! Svih osam dana samo ćemo razgovarati o engleskoj kniževnosti.

-          Dobro, dobro, što se odmah ljutiš?

Sva sreća, zakucala je Marina. U ruci je držala fotografiju.

-          Evo, pogledaj! – pružila mi ju je.

-          Je li na slici Nick? – brzo je zapitala mama.

Marina je fotku pružila mami objašnjavajući joj kako smo nas dvije, dok smo bile curice, bile smo ljubomorne na toga Amerikanca. Nick, dječak od možda deset-dvanaest godina, smijao  nam se s vrtuljka, vidjeli su se  konjići, tobogani,  a nas dvije pjenile smo se od ljubomore jer vrtuljaka, tobogana, konjića u Gradu nije bilo, pa smo toga Nicka, ni kriva ni dužna, iz bijesa i ljubomore prozvale Cirkusantom.

-          Baš me zanima hoćemo li ga prepoznati – rekla je Marina. – Sad  mu je dvadeset šest.

-          Kako vrijeme brzo prolazi! – zakukala je mama.

-          Tako je! Vrijeme brzo prolazi! Već je devet i po! Hoćemo li? – požurila sam Marinu.

-          Nemojte dugo! – čule smo mamu kako viče.

                                                            ***

Večeri su u Gradu mirnije nego dan. Slobodno možeš šetati glavnom ulicom, nasloniti se u izlog, sjesti u kafić.  Tako smo brzo našle Petra, Marija, Anu, Nikolinu…

Svima smo oduševljeno ispričale kamo idemo, svi bi najradije s nama, rekli su, dosta im je  i gužve i Grada, ali ne mogu jer svi rade neke kratkoročne  ljetne poslove.

-          Ipak, ja ću pobjeći! Barem  jedan dan! – na Marinino oduševljenje izjavio je Petar.

-          Ali, morat ćeš spavati s Cirkusantom! – pokušala sam ga isprovocirati.

-          Mogu ja i pred kućom! Ljeto je!

-          Hajde, više, vas dvoje! – obratila se Nikolina Marini i Petru. –  Kad ćete konačno prohodati?

-          A što te večeras iznerviralo? Hajde, ispričaj nam! – sad sam ja upitala Nikolinu.

-          Što i svaku večer! Oko osam nazvao me ovaj ovdje – pokazala je rukom na Petra – i upitao imam li plan.

-          Napredovao si! – smijao mu se Mario. – Tako izravno?

-          Prekinite! – viklnua je Marina.  – Dosadni ste i bez mašte! Unaprijed znam što će  koji od vas  reći!

-          Što će sad Petar reći? – brzo ju je zaustavio Mario.

-          Nisam mislila na Petra! – sad se Marina zbunila, a mi svi prasnuli u smijeh.

  Svi smo znali da Petar luduje za Marinom, da se mota oko nas jer se s njom družimo, smišljali smo načine da ih spojimo jer, znali smo, ni Marina nije bila ravnodušna.

 Ali što smo se mi više trudili, to su stvari teže išle.

-          Dakle – zaključio je Nikola – ako se na tom vašem Otoku što važno ne dogodi, ja odustajem.

-          Laku noć svima! – naljutila se Marina, digla sa stolice i povukla me za ruku.

-          Misliš li da je Petar ono ozbiljno rekao? – pitala sam je idući kući.

-          Da će doći k nama? Ha! Ha! Taj se ne usudi ni nazvati me na mobitel!

-          Možda si ti kriva?

-          Ja sam za  sve kriva! O. K.! Baš mi briga! Ili će mi lijepo reći što ima reći ili ništa. Ne mogu dalje ovako. Svaki dan isto. Skupi se ekipa i zajeb… se na moj račun.

-          Neke stvari nije lako reći, znaš?

-          Znam! Neka mi onda pošalje poruku! Je li tako lakše?

Prestala sam o Petru, tu smo temu prokomentirale milijun puta ponavljajući uvijek isto.

Ali, vrag mi nije dao mira. Pa sam, kad sam došla doma, Petru poslala poruku:

Neke stvari nije lako reći.  Marinu bi veselilo da joj pošalješ kakvu slatku poruku.

                                                               ***

-          Platit ćeš mi! – Marina me probudila usred noći. – Znam da je ovo tvoja ideja!

-          Ummm! Probudila si me!

-          Pa što? Ti si rekla Petru da mi napiše poruku!

-          Mislila sam… ovaj, rekla si, da bi ti bar poruku  mogao poslati.

-          Tako! I još si  mu rekla što će napisati!

-          Nisam!

-          Jesi! Slušaj: Ivana misli da voliš slatke poruke. Volim, odgovorila sam mu, a on mi napiše:  torta, čokolada, keksi, sladoled, 505 s crtom…

Jedva sam kroz smijeh progovorila:

-          I kako si mu odgovorila?

-           Šećer u krvi!

-          Ha, ha, ha! I?

-          A on meni mrtav hladan: Onda med!

-          Ha, ha! Vidiš kako je momak duhovit! A duhoviti ljudi su pametni, znaš!

-          Briga me! I što ću sad?

-          Što ćeš sad?

-          Što ću napisati?

-          Ha, ha, ha! Zato me budiš! Laku noć!

-          Opet ću nazvati ako prekineš! Što ću napisati?

-          Onda med? – ponovila sam glasno pokušavajući se sjetiti čega suvisloga.

-          Onda med! Normalno! Bravo! Baš si frend! Hvala ti! – nasmijala se i prekinula.