Teofil Pančić 39 dana lipnja

Teofil Pančić 39 dana lipnja

Dnevnik jednog ljeta u Splitu

petak, 27. jun

Jedini, kažu, splitski antikvarijat, u ugodnom senovitom dvorištu, stotinak metara iznad Hvaranina. Radno vreme dvokratno, onako baš staromediteranski, jer ko će ić' radit po onon zvizdanu? Prostor ugodan, gospođa za pultom prijazna, može li bolje?

Cunjam među policama, uranjam u nadi da ću izroniti biser, a nešto se uvek izroni. Beletristika je podeljena na hrvatsku književnost i stranu književnost. Strana bi književnost valjda imala biti ona koja nije hrvatska književnost, da kako drugačije? Ima, međutim, i jedna poličica po strani, to jest, više je to nekakav ispust na koji su naređane knjige, sav utonuo u polumrak, škrto osvetljenje do njega jedva dopire, levi mu je rub upravo neproničan, čak i u sunčano predvečerje. Tu su, naime - srpski pisci. Oni i one su, dakle, kategorija za sebe.

Metodom dedukcije zaključujem da su srpski pisci oni koji nisu hrvatski, ergo „naši“ pisci, a nisu ni strani pisci (pošto ih se ne prevodi), nego su nešto drugo, to jest treće, to jest između, to jest ni tamo ni ovamo, to jest više ni sami ne znamo šta su - oni su naprosto srpski pisci. Nešto što stoji na zasebnom mestu i u polusenci, kao neki osebujan žanr, kao, šta znam, gay odeljenje u pornoshopu.

Lako bi mi bilo prokazati taj iskaz jedne konfuzije i nelagode koja nipošto nije individualna i ne tiče se jedne poštene knjižarske radnje, nego se tiče nečega mnogo većeg i šireg od nje. Sve u meni viče da je ovakva klasifikacija sa „srpskim piscima“ negde u limbu duboko pogrešna, ali nije i bazično nepoštena, a osobito nije cinična. Cinično bi bilo, a i to su mogli da urade u jedinom antikvarijatu splitskom i niko im ne bi zamerio, da su knjige srpskih pisaca naprosto stavili na policu stranih književnosti - znate ono: Kiš negde između Kafke i Kundere - i mirna Bosna. A radi se i to, i ne samo u Hrvatskoj; znam antikvarijat u Novom Sadu, inače odličan, gde su svi hrvatski pisci tako razvrstani, pa je Krleža negde između Konrada i Kucija. Taj legalistički cinizam, to fiškalisanje, to je mnogo, mnogo gore.

Izlazim iz knjižare dok se mrak nad gradom sprema na okup; uskoro će i gospođa koja prodaje knjige poći doma na zasluženi počinak, i one će ostati same. Domunđavaće se Nastasijević i Nušić ili Pavić i Pekić iz svog geta, pa će krenuti podgurkivanje i ogovaranje: „A vidi ti onog Andrića, bog te veselio, taj se fino izvukao, sigurno preko veze sredio i domovnicu, eno ga celog u hrvatskoj književnosti, visoko, na svetlu, na najboljem mestu!“.

Eh, pisci, znate kako vam je s njima, stalno misle da neko drugi nezasluženo prolazi bolje od njih.

Posle ponoći kratka šetnja, neophodan udisaj samoće, da dođem natrag k sebi, ako je to još moguće. Mada nije - prekasno je.

U Marmontovoj mimoiđem četvoro veselih Anglosasa; drusna plavuša sa fudbalerskim nogama odjednom zalegne na pločnik i počne da radi sklekove, a ovo preostalo troje joj broje: one, two, three, four... Primećujem da joj se kolena vuku po ulici, a tako se sklekovi ne rade, ali dobro sad. Dogura do deset, svi su zbog toga veseli, i društvo odlazi dalje u tu divnu splitsku noć. Samo sam ja pomalo iznerviran, a da ne znam tačno zašto, možda zbog toga što slutim da se ovo četvoro „kod kuće“ ne bi tako ponašalo, bili bi, ako ništa drugo, odveć inhibirani za to. Dobro, pa šta i ako je tako? Ne kaže li Hristić da putuju mnogo umorni i mnogo zgađeni, oni kojima je muka od onoga što jeste - „a kome nije muka od onoga što jeste?“ Ako sklekovi bar na trenutak odagnavaju tu muku, onda živeli sklekovi.

Prolazim ulicom ispod apartmana u Ilićevom prolazu gde sam proveo dvanaest dana i noći s pogledom na Marmontovu i na Rivu s pučinom. Gledam u prozorske škure, jesu li razmaknute, gori li svetlo, ima li nekoga unutra, ko bi i kakav bi mogao biti taj neko tamo gore u kutijastom prostoru koji je bio moj samo dvanaest ne osobito bitnih dana u mom životu.

O, bože... Jesam li to već uspeo da razvijem nostalgiju za bezveznim, slučajnim, kratkotrajnim apartmanom, u kojem nije trebalo ni da budem? Ima li moja sposobnost da žalim za onim što je prošlo ikakve razumne granice? Zašto sve može da me izneveri, samo osećanje da sam uvek na nekom gubitku nikada neće lepo da izvetri samo od sebe, nego moram da ga žestoko provetravam, možda i sasvim uzalud?

subota, 28. jun

Ništa me nije vodilo u Split onih dana toliko davnih da se, hteo ne hteo, čovek ponekad upita da li su ikada postojali: nikakvog posla tamo nisam imao, ni prijatelja, niti sam letovao u srednjoj Dalmaciji, pa da mi Split bude bar tranzitna postaja. Taj socijalistički Split za mene će ostati trajnom misterijom, kao i Sarajevo, uostalom, u kojem sam „pre rata“ bio tek jednom ili dvaput, da ga bolje, mnogo bolje upoznam tek nakon Apokalipse, pa sam zato valjda prema njemu današnjem i milosrdniji od mnogih njegovih ljudi, koji ga znaju od ranije, dok je bilo možda najbolja verzija samog sebe.

Ne znam, rekoh, taj socijalistički Split, ali evo me najzad u onome valjda najboljem što je dao, a što se zove Split 3, kao čuveni, ogledni, reprezentativni stambeni kvart izgrađen u poznom titoizmu, kao delo grupe uglednih arhitekata, od kojih je svaki imao slobodu da se igra i eksperimentiše unutar granica osnovnog koncepta: izgraditi funkcionalan, ali i udoban, oku ugodan, svim pratećim sadržajima opremljen i human prostor za „masovno“ stanovanje, pri tome maksimalno prilagođen sunčanoj naravi mediteranskog okruženja.

Hodamo kroz Trstenik i Smrdečac kao okosnicu Splita 3, blenem visoko u te umilne građevine, najzad rasterećen nametnutog kulturološkog stida što mi se te lepe zgrade tako dopadaju; i sam sam, uostalom, mahom odrastao po sličnim, mada možda manje ubavim, i ismevao se nad u ono vreme tako pomodnim pričama o „urbanom otuđenju u stambenim blokovima“.

Šta je zapravo otuđenje, saznao sam tek izgonom iz betonskog socijalističkog raja.

Iznova na Marjanu, ovaj put s druge strane, to jest, od Meja, u krajoliku koji ako te ne oduševi, nema ti druge nego da se odmah preseliš na sever Norveške, ili na neku drugu planetu. Jure i Ivana pouzdani su vodiči, samo im se prepusti bez mnogo roptanja. Kozjom se stazom popentramo do Gospe od Sedam Žalosti, zavetne marjanske crkvice, zaključane, neugledne i skromne, ali očigledno mnogo pohođene i obožavane. U mom asocijativnom sistemu, najsrodnija su joj Kamenita vrata u Zagrebu, kombinovana sa tribunjskim Svetim Nikolom.

Zidovi minijaturnog svetilišta išarani su bezbrojnim natpisima zahvalnosti Gospi za ovo ili ono ili pak molbi koje čekaju na ispunjenje kod Višeg naslova. Jedan joj se tako moli „da mu se majka i braća vrate na pravi put mira“ i zaboravio sam čega ono još, jedna se moli da se „uda za nekog dobrog čovika, recimo mog Antu“, neko moli Gospu da urgira za njegov slučaj kod Isusa, i sve tako. Ali, moj favorit je ipak nešto sasvim drugo: „Isuse budi nam blizu i uništi krizu. 21. 7. 1988.“

Ne znam, možda je reč o naknadno upisanom „falsifikatu“, ali stvar mi izgleda autentično. Uostalom, mnogo je zapisa starijih od dvadeset godina.

Lako ćeš zamisliti da je zapis autentično datiran jer u potpunosti odgovara leksiku i stilu epohe. Istovremeno, može da odgovara bilo kojem vremenu, jer, je li ovde ikada bilo vremena koje ne bi bilo „krizno“? Kriza je permanentna, menjaju se samo njeni pravi proizvođači i distributeri, te lažni spasioci od nje.

Eh, Gospo od Sedam Žalosti, malo je tih tvojih sedam za sve naše potrebe, kamoli za kapacitete; nedovoljno si ti, bojim se, kvalifikovana za naš slučaj. Ili je to, ili nadležnog g. Isusa jednostavno nije briga, pa mu uzalud pišemo da nas raskrizira, nego smo, tri-četiri rata, države i sistema kasnije, mnogo dublje u onome po čemu smo 21. jula 1988. bar mogli da gacamo u dobrim gumenim čizmama. 

Vrpoljim se oko Gospe od 7Ž, dirnut koliko i deprimiran, zapravo i raznežen tom sublesastom porukicom ravnodušnoj Praznini koja evo ćuti i ne ferma naše molbe već četvrt veka, a „kriza“ je takva da nam je čudno da je neko ono tada smatrao krizom.

Veče je palo, opet je između Splita i Sunca stala cela jedna debeljuškasta planeta, pa gledamo u mračni bezdan iznad nas, i Gospe od 7Ž i grada i svega našeg, gledamo u Mesec i u svetlucavu tačkicu nedaleko od njega, u tu veneričnu bolest od planete, u aljkavu komšinicu koja šmrče sve otrove svemira. A gde li je sada, pitam se, ruka koja je napisala tu skromnu želju? I gde li sam ja, uostalom, bio tog 21. jula 1988? I šta bih učinio da mi je neko tada mogao reći da jedan moj sedmožalosni svebrat upravo ispisuje jednu molbu važnu za sve nas, molbu koja nikada neće biti uslišena?